Humovanja Veselina Gatala: Božji labaratorij

Ne zna se koji je dan Gospod odabrao da majmune kazni razumom i od njih napravi nas. Valjda prije tih 7000 godina kad je stvarao svijet, onda kad je stvorio prošlost i budućnost, dinosaure i vremenske skokove, Big Bang i međuplanetarni hiperpogon… Da, sve u istih nekoliko dana. Njegovo poimanje vremena nije kao i naše. Nažalost, u svoju kreaciju je i nas uključio, tako da skupa s Njim možemo mijenjati sadašnjost i budučnost.

Nekad mi se čini da su ljudi nastali od pavijana, bar većina njih. Ja sam vjerovatno nastao od bonoba majmuna. RamoIsak i Nenad Nešić od čimpanzi. Milorad Dodih i Stevandićod gorila. Planinskih. Najgore od svega je što smo naslijediliagresivnost čimpanzi i halapljivost Babuna.

Kako god, Bog je učinio da budemo bića čopora. Nastojanje da se stvori „globalni čopor“ vodi nas devoluciji. Mozgovi nam se smanjuju a nagon za preživljavanjem umire. Samo nerazumni strahovi rastu. Prvenstveno strah od promjene. Strah od promjene je urođen i bićima od kojih smo nastali.

Zapad ispituje majmune. Stavlja ih u razne situacije, proučava ih. Najteže je s gorilama. Nisu baš kooperativni i suviše su snažni. Orangutani se teško motiviraju. Nekad ih slatkiši ne tjeraju na akciju. Nekad radije prestaju jesti i umru nego da slušaju homo sapiensa.
Jedan od pokusa mi je jako zanimljiv. Čimpanze ne znaju za hibridne aute, ali su naučili da se služe alatkama.

Kamenim, drvenim, granatim, tvrdim, elastičnim… Vade štapićima crvuljke iz debla i jedu ih (doduše, i homo sapiens se tome vraća). Uzmu kamenčuge i njima razbijaju orahe. Nađu i način da štapovima love ribu u jezercima. Uzmu tojagu i kreću u borbu za teritorij, baš kao što naša vrsta uzima puške. 

Mi smo ovoliko evoluirali u nemišljenju i ubijanju zahvaljujući drugim homo sapiensima. Preuzimamo znanje bez po’ muke. Kinezi od Amera, Ameri od Japanaca, mi to kupujemo pa imamo i mi…

Mi smo, ipak, malo specifični, mi balkanski homo sapiensi. Jedan eksperiment mi je zorno prikazao kako to ignoriranje saznanja izgleda i zašto mi i ne nastojimo napraviti promjenu nabolje.
Znanstveni naučnici su uzeli majmuna i, naravno, počeli ga učiti novom. I to načinu otvaranja betelovih oraha.

Pokazali su mu kako da odabere kamen sa udubljenjem u kakav se može uglaviti orah da ne isklizne, jer čopor je imao velik problem sa razbijanjem orasa a volili su ih papati. Naučili su dakle,majmuna, i kakav kamen treba za udaranje i razbijanje oraha. Majmun je, sav oduševljen, tamanio orahe i bio sav sretan zbog toga.

E, onda su ga vratili u njegov čopor ljubitelja oraha. Odmah im je pokazao kako brzo i sigurno da razbiju orahe i da lakše napune stomake. Gledali su i pokušali na brzinu naučiti. Onda su otišli i nastavili razbijati orahe kako su već od prije bili naučili. Ovaj čemernik koji je znao bolji metod razbijanja oraha, pokušavao ih je ubijediti da je njegov novi način puno bolji, dok nije dobio batine od vođe čopora. Još je neko vrijeme razbijao orahe na „svoj“, novi način. Bio je sit, sitiji od drugih. I sam, usamljeniji nego ijedan član čopora.

Na kraju je i on odustao od sitosti i svoje vještine. Opet je započeo razbijati orahe kao i ostali…