Humovanja Veselina Gatala: Mostarski letovi

Legende kažu da je Mostar nekada imao aerodrom. Sada ima i aerodrom i zračnu luku, dva u jedan. Doduše, nema nešto aviona ni zrakoplova, ali ko bi svima ugodio. To su one zloće od ljudi što se pitaju koji će nam… što se pitaju koji će im vrag aerodrom kad nema ni kontrole letova nit’ se s njeg’ nešta polijeće a još se slabije slijeće.

Legenda kaže da je grad Mostar imao i kontrolore leta. Jedan od njih je, puno kasnije nego onda, prolazeći kraj kluba penzića i umirovljenika uzviknuo „Đe ste lavovi!?“. Oni su podigli glave sa tavle, šahova i domina, oslonili se na stolove tako da su čajevi na tacnama zazvečali i uzvratili kontroloru : „Kakvi lavovi!? Male penzije, slabo se i jede! Skupi lijekovi…! Kostobolja! Zglobobobolja! Otkud nas u lavovima kad nam ni ljudi ne daju da budemo! Čuj lavovi…“. Kad je horska graja umirovljeničko – penzionerskih snaga malo utihnula, naš bivši kontrolor leta im je samo kazao: „Kako niste lavovi!? Svako malo neki od vas rikne…“.

Elem, kontrolor leta je još živ, iako nije na tornju i ne podiže i ne spušta avione. Za to se sad brinu susjedne zemlje, pametnije i uređenije. Ali tada… Tad je naš junak odgovarao za putnike i pilote kojih je tada po mostarskom aerodromu bilo neuporedivo više nego sada.

Jednom prilikom je grupa političara, visokopozicioniranih jugoslovenskih (mahom bosanskih i hercegovačkih) funkcionera, trebala sletjeti i uploviti u mostarsku zračnu luku. Pilot je, kako to već protokol i pravila nalažu, od našeg kontrolora zatražio dozvolu za slijetanje. Promet na aerodromu u Mostaru nikad nije bio naročito gust. Bilo ga je, ali nije bio kao beogradski ili splitski, nije se čekalo dugo to dopuštenje za slijetanje.

Pilot je, kako kažu, sa oba oka jasno vidio da ima mjesta za slijetanje. Ali, kontrolor leta ga je, skupa sa sve ugojenim političarima i funkcionerima, držao u zraku ne dopuštajući da slete. Trajalo je to, ali kontrolor uporno nije davao dozvolu za slijetanje. Ovi čemernici su kružili nad Mostarom i gledali praznu sletnu pistu, ali kontrolor je bio neumoljiv. Uporno nije davao da funkcioneri prizemlje tusta dupeta na pistu.

Na kraju je, pod pritiskom uspaničenih političara, pilot odluči da sleti bez odobrenja kontrolora. „Ne možemo više da kružimo, ponestaje nam kerozina. Dajte nam, za ime Boga, tu dozvolu za slijetanje ili slijećemo bez nje, mimo protokola!!!“. Kažu, pilota je oblio hladan znoj. Nije mogao zamisliti slijetanje bez odobrenja kontrolora…

Kontrolor se tada obratio pilotu i kopilotu: „Dobro. Sletit ćete. Ali morate prije toga ponavljati za mnom…“

„Šta!? Šta da ponavljemo…!? – viokao je izbezumljeni pilot.

„Polako ponavljajte… Tri, dva, jedan… Oče naš, koji si na Nebesima, neka se sveti Ime tvoje kako na nebu tako i na zemlji…“.

Naš kontrolor je kasnije morao da se sam postroji pred pukovnika, pošto je aerodrom bio pod vojnom nadležnošću i upravom. Kontrolor je stajao mirno, gledao strogu starinu ravno u oči, a stari vojnik je očima strijeljajući kontrolora, procijedio kroz zube:

„Za početak, tri mjeseca suspenzije. A kasnije ćemo da vidimo“.

Kontrolor je na to kazao:

„Hm… Može li to nekako da se odgodi na par mjeseci, dok ne počne ljeto… Da, dok sam pod suspenzijom, odem malo u Baške Vode, na more…“.