Humovanja Veselina Gatala: Zašto Srbi oduvijek vole tenis

U zdravom društvu zdrav je i duh. U bolesnom društvu sve je bolesno. Ni za ljubav ni za mržnju ne treba razuman razlog. A društva su se ozbiljno porazboljevala. Englesko društvo je, recimo, toliko bolesno da mrzi Novaka Đukovića zato što je Srbin. To je danas na Zapadu „Inn“, posljednje tri decenije ili tri stoljeća, ne znam više.

A kao što stalno ponavljam, najjači vam je identitet onaj koji mu dirnete. A Novak, kao pravi Srbin, insistira na identitetu koji se Anglosasima, Francima i samozvanim Germanima, ne sviđa. Pardon, i Crnogorcima, barem onima koji misle da nisu Srbi.

Ima toga i drugdje. Edin Džeko, čovjek koji zarađuje kruh nogama, dobio je naziv „Zlatni dijamant“ i svaka nana u Bosni ga voli. A nana zna o fudbalu i nogometu koliko i seoska budala o neodređenim integralima. Hm, „zlatni dijamant“. To samo bosanski um može smisliti. Ne znam koje su nacije bili oni koji su izumili „neistinite činjenice“, ali se mogu kladiti da su Srbi.

Luka Dončić je sad Slovenac a Edin Džeko je Bosanac. I Zlatan Ibrahimović je Bosanac. Bošnjački, to jest federalni mediji, za Dončića kažu da je Slovenac a ne Srbin. Da ga Srbi ne bi imali a Bošnjaci ga ionako nemaju. Tesla je, po Hrvatima, Hrvat pravoslavac. Po Analogiji su bosanski Hrvati katolici iz Bosne ili bosanski katolici. To među Hrvatima u BiH nije popularno, osim ako ste Ivo ili Želja Komšić.

Ti jarca, sad se ne sjećam o čemu sam… Samo čas, da vidim gore. Aha…
Elem, hajde da zaboravimo Modrića, Džeku zlatnog dijamanta i Zlatana Ibrahimovića. Hm, ovaj zadnji se ozbiljno zafrkava i naginje katolicizmu, pa ga Bošnjaci, pravovjerni a nerijetkoskloni alkoholu i kockanjukocki, baš i ne smatraju toliko „svojim“. Vratimo se na Novaka Đokovića.

Čovjek bi, ne znajući Srbe, pomislio da su Srbi teniska nacija. Ako već nisu izmislili tenis, poput Engleza, onda su ga bar usavršili? Ne, nisu. U Ex-Yu je tenis bio popularan poput gaypride-a. Kod moje zgrade je bio teniski teren, u sklopu igrališta faksa. Ahmo i ja smo kupili rekete i mrežu, par loptica i igrali. Na asfaltnom terenu, loptica je skakala poput one Rumunjke iz prošle kolumne, ali je okolo bila žica koja je spriječavala lopticu da ode dalje. Mrežu bi kupili i ostavljali u garažu Ahminog starog. Ni ludi je ne bi ostavili na terenu, znate kako je u Mostaru svijet pošten…

Zašto vam pričam o svom djetinjstvu? Pa zato što sam uvijek bio truba za kolektivne sportove. Gimnastika, atletika, tenis, to mi je išlo. I, da, sjećam se podsmješljivih pogleda dok smoAhmo i ja išli s reketima od zgrade do igrališta. Bili smo svima na Aveniji nekako „gay“. Neću griješiti dušu, nije nam niko ništa rekao. Možda sam bio prevelik da bi me zaj… Eto, tako je tenis bio popularan u Mostaru. U Srbiji je bilo tako, ne treba sumnjati u to.

I, odjednom, sa pojavom Novaka Đokovića, Srbi su postali teniska nacija. Ako ne voliš Novaka Đokovića, nisi Srbin. Ako ne voliš Modrića ili Zlatnog dijamanta, nisi Hrvat ili Bošnjak. Ja bih Đokovića volio i da nisam Srbin, mada ne pratim tenis još od vremena Ivana Lendla, ali… Znam da je Novak veliki, dobar, duhovno jak, ponosan, čak veličanstven čovjek. Principe ne da iako ga puno koštaju. Pravi bogomolje, škole, pomaže ljudima a ne želi da se to zna. Ali, Novak je sveden na to da je uspješan Srbin. I, ako si Srbin, moraš da voliš Novaka Đokovića.

Pravi Srbin je spreman da te tuče s onim koji ne voli Novaka. Bošnjak s onim koji ne voli Dijamanta. Hrvat s onim (t)ko ne voli Luku.

Nismo neka športska ili sportska nacija, ni mi, ni vi, ni oni. 
Ali da smo zdravo bolesni, jesmo…