Humovanja Veselina Gatala: Mimo svijet

Izraz „čudinjav“ dolazi iz Hercegovine, mahom zapadne. A dobar, predobar. To je, znate, kad je neko „mimo svijet“. Voli pričat sam sa sobom, skakuće dok hoda, priča svašta, skuplja bezvezne stvari, rokče i kad ne jede, stalno pere ruke, puši ono bilje i kovilje što ga đeca i dica sade po balkonima… Ima i drugih vrsta čudinjavosti, koje se nekad nisu ni tolerisale ni tolerirale. Recimo, kad neko hoće da spolno (srp. polno) opšti ili opći sa četvoronožnom ili dvonožnom živinom (kokoši, krave, koze i sl.) ili ne daj Bože, s djecom. Za ove druge se znalo, ode sa dvojicom nekud i ta dvojica se vrate sami, bez čudinjavog. Ili ga zovnu u lov i vrate se bez i brez njega. Jednom je moj drug Predrag Raos bio u jednoj emisiji koja je imala za cilj da osudi zoofiliju, to jest seks sa životinjama. Valjda je neko u toj Istri prijavio nekoga da to radi s kozom. Istrijani, duhoviti kakvi već jesu, na intervjuima rekli da to redovno rade. Miljenko Sveznajući Jergović je namah napisao članak o zoofiliji kroz povijest i, kao i obično, niti podržao niti osudio, tek lamentirao iz toplog i udobnog.

Elem, bijaše emisija gdje se roj alternativki u starkama i majicima adekvatnih napisa zgražao nad gnusnim činom. Predrag je mudro ćutao do trenutka kad ga je voditelj upitao šta on, Predrag Raos, misli o tome što neko nat… hm, što neko polno opšti sa rogatom marvom. Kad je Peđa rekao da u tome ne vidi ništa sporno, jato alternativki se podiglo na zadnje noge i zagraktalo na njega. Voditelju je trebalo nekoliko minuta da smiri vrane, a potom je upitao Predraga „Kako to mislite, ništa sporno?“. A Peđa je, pogleda mirnog ispod vunene kape, rekao „Pa to je puno humanije nego kozu zaklati i pojesti“.

Nisam gledao emisiju, nažalost, ali mi ju je Nino prepričao. Ali, problem „čudinjavosti“ se itekako promijenio. Davno sam se naviknuo na to da muško voli spavat s muškom, još i prije toga da žensko voli spavat sa ženskom. Ko sam ja da sudim? Odobravam „Ja nikad neću biti kao ti“. Odobravam i „Ti nikad nećeš biti kao ja“. Potpuno legitimno. Ali, „Ti ćeš biti, ili ti moraš biti kao ja i misliti kao ja“ je rečenica koja nerijetko izaziva krvave sukobe i masovna ubijanja. Utjerivanje svoje pameti u tuđu glavu istjeralo je mnoge duše iz tijela mnogih ljudi. Nekad bili čudinjavi, sad više nisu i to je to. Zato ne treba proglašavati ljude čudinjavim, samo treba pričekati da to što rade postane društveno prihvatljivo ili čak „in“.

Ljudi su nekad bili čudinjavi ako zure u pločicu i lupkaju prstom po njoj, sad nisu. Sad su oni koji sjede za stolom i ne gledaju u pločicu – čudinjavi. Kad bi se odrastao čovjek nekad popeo na romobil, postao bi čudinjav, bježali bi od njega. Sad jok.

Ne mogu reći da sam konzistentan kao frizura koju obnaša glavna savjetnica gradonačelnika Mostara, prilagođavam se nekako. I ja ponekad po nekoliko minuta za stolom zurim u crnu pločicu. Ne čudim se ničemu. Pravim se da mi je sve to nekako svarljivo.

Ipak, nikad nisam obukao one uske pantalone. Ne zato što mi nožni listovi ne mogu stati u njih, prosto ne mogu. Ako je do trendova, ne mogu, makar me na sud vodili. Ne mogu se ni popeti na romobil, prestar sam za to. Ne preozbiljan, samo star. Kad vidim starkelju na romobilu, nekako se okrenem da mi vrli trotinetaš ne vidi osmijeh…
Eto, tako to biva. Rugala se ruga pa postala druga. Došlo je i to. Ja sam, naime, postao čudinjav…