Humovanja Veselina Gatala: Škole naše starosti

Malo je bilo smrtnih grijeha u našoj ranoj mladosti zbog kojih starost ne bi dočekali Jedan od njih je bio i sjedenje na hladnom betonu.

Onaj koji bi sjeo na hladan beton mogao se oprostiti s ostatkom života. Tako su nam govorili. Samo što se kleli nisu. Samo neki od nas nisu slušali. Priznajem, čekao sam smrt kao što neki čekaju… 

Hm, kao što su neki nekada čekali ono što se pismo zvalo. I sjedio na hladnom betonu. Neki su me slijedili i činili isto, pa su možda zato neki od njih mrtvi. Ili su umrli od niske tolerancije na metke, gelere, osiromašeni Uranijum ili batine, nisam više siguran…

Drugi krimen je bilo izaći mokre kose napolje. Moj drug Dumpa to ne bi uradio ni za živu glavu, u svojim pesesetim. Radije bi cijeli dan sjedio u kući nego friško oprane kose, makar fenom temeljito osušene, izišao na ovih mostarskih + 40. Govorili su da se od toga usta „okrenu“, da se pomaknu prema uhu i da se lice tada skroz iskrivi. A ja sam imao podužu kosu (znam, teško je povjerovati) i obično bih svoju mokru grivu odmah nakon pranja iznio napolje. Do Starog grada bi se kosurina osušila i počeka vijoriti na vrelom ljetnjem povjetarcu i talasati se u ritmu laganih koraka. 

Hm, moram priznati da sam usput gledao svoje milo lišce u izlozima, zapravo svoj odraz na staklima i retrovizorima kola, da na vrijeme uočim promjenu na njemu, da uhvatim taj volšebni trenutak kad se moja usta približe mom uhu. Ali, eto. Usta mi se nisu okrenula i ne mogu šaptati sebi na uho. Istina, možda su neki od mojih prijatelja izašli mokre kose napolje i od toga umrli iskrivljenih usta i deformisanog lica. Ili su, možda, umrli od metaka, gelera, degeneka, siromašnog urana… Ne znam više…

Onda biciklo. Govorili su mi da je jednom jedno dijete sjelo na biciklo i na ulici ga „povukao“ kamion i on je završio na cesti. Onda ga je auto iza kamiona pregazio. Nisu znali reči koji je, da prostiš, i čiji je, koje je nacije bio taj, ali priča je bila dovoljno da mi ne kupe biciklo. Na kraju mi je stric kupio „poni“ biciklo, i to ROG, slovenačko.

Najskuplje. Na moju žalost, bicikl je bio ljubičast. Tad nismo znali da je boja „gaz“ bila je samo pederska. Najviše su me zezali oni koji su imali jeftinija, UNIS bicikla (većina njih bez strica kakav je bio moj), ona što se nisu mogla saviti i staviti u gepek auta… to ako imaš roditelje spremne da te odvezu negdje da se vozaš. Moji nisu bili od tih, ali to nije ova priča. Ni ona da su mi ga ukrali iz garaže prije nego što su mi oslobodioci prvi put zapalili kuću. Iskreno se nadam da ga neko bosansko dijete još vozi. 

Elem, ne znam nikog od vršnjaka koje je ubio kamion i auto iza, da su pali s bicikla i tako ostali bez života i ostatka bitisanja. Ili je to bilo od alergije na metke, gelere, udarce, osiromašenog Uranijuma… Ali, vrag će ga sad znati.
I da, pio sam hladnu vodu vruć. Trčao bih kao lud, vozio bicikl, skakao, verao se na vrh Mostarke požarnim stepenicama i onda bih se na česmi napio ledene vode iz Radobolje. Pio bih je tako da bi me od njenog leda zabolilaglava. I, naravno, čekao sam da nakon toga umrem u nagorimmogućim mukama. Ali, nekim čudom, eto, nisam. Možda neki jesu. Možda i nisu umrli od niske rezistentnosti na metke, gelere, batine i radioaktivni Uran…