Humovanja Veselina Gatala: Narodni ventili

Tamo gdje je vladala najveća represija, tu je ovaj naš nesretni rat bio najgori i najkrvaviji. U Bosni i Hercegovini, gdje je krvavi pir bio najžešći, išlo se u zatvor zbog pjesme, pisme, pesme… Tri mjeseca zatvora minimum.

Degenek, mrlja u životnoj biografiji koja je mnoge natjerala u bjekstvo u bijeli svijet…

Da su pustili narod da malo maše zastavama, pjeva pesme, pisme, pjesme, mislim da za rata ne bi bilo kritične mase. Mahače zastavama i pjevače domoljubnih, rodoljubnih i patriotskih pjesama bi posmatrali kao kakve seoske budale koje mašu barjacima i trućaju gluposti. Ali, represija je bila odgovor.

Možda sam vam pričao kako je Tanja nacrtala kukasti krst n klupi vrhom šestara? Petnaestak nam je godina. Digla se hampa do neba, iako je simbol bio nacrtan naopako. Krakovi križa – krsta su bili okrenuti u smjeru kretanja kazaljke na zidu.

Tanja je slinila i jecala dok su istraživali ko je to napravio. Na kraju je bilo tako mučno da sam rekao da sam to ja urezao u klupu. Malo su ustuknuli jer mi je stari bio provjereni komunista i direktor. Ali, eto, imao je sina izroda. Nije im palo na pamet da ispitaju ko je sjedio tu, glavno je bilo da su imali krivca.

Mogu vam reći da nije bilo nimalo prijatno osim što mi je bilo drago da je Tanja prestala cviliti.

I dođu te osamdesete. Služim rok u JNA, prikače mi čin i daju mi vod u kome je bilo 20 Šiptara i bašibozuk od kojih 10-ak Srbijanaca, Slovenaca, Muslimana… I Januško, Mađar. Svi su, čini mi se, birane budale. Poštovali su me nenormalno.

Uradili bi sve što bih tražio od njih, od tuče do izvršavanja prljavih puzanja kroz blato i trčanja uzbrdo pod punom opremom sa gas - maskom na labrnji. Zašto? Pa poštovali su me. I slušali dok ne bi popadali od muke i napora.

Ipak, htio sam znati što su i od čega tolike budale. Ismail Gašibi, recimo, šetao prije ručka. Neki bi pričali ili vrištali u snu. Jedan je imao takav pogled da se naježiš. I onda ja odem do Sina Đorđevića, četnog evidentičara, da im vidim „kartone“ i skontam koji im je moj. Zvali smo ga „Sin“ jer je on svakog zvao „sine“.

Uđem ja posljepodne u njegovu kancelariju s bajonetom, onom nožinom što se meće na AK – 47, na kalašnjikov. I kažem „Vadi kartone“! Sin Đorđević se bojao majora Rekića, Poručnika Ajnadžića i ostale bagre ali ja sam mu bio konkretnija prijetnja.

I ovako bi… Ismail Gaši. Oružana pljačka i ubistvo pri istoj. Odležao 10 godina. Drugi asocijalan, više krivičnih djela. Treći, dijagnoza neurozis reaktiva depresiva. Užas do užasa. Albanci su bili najzdraviji. Onda se upitah kako to da su svu bagru martovske klase stavili u moj vod…

I nađoh svoj karton. Samo što se ne pogubih od istine gorke. Nacista. Veoma inteligentan, lukav i promućuran, sklon fašizmu, moguće i narkoman. Opasan za društvo i poredak.

Iskreno, ne znam kako bih završio da svijet u kome sam to čitao nije završio i nestao.

Prema Gašiju sam od tada bio dobar toliko da me čudno gledao dok je, po zatvorskoj navici, šetao prije ručka… 
Najgore što se može desiti društvu je da mu ne ostavite ventil. Da mu se zabrani da vjeruje i govori što misli. Represija rađa belaj veći od onoga koji represija misli spriječiti. Najgore što se moglo desiti povodom Tonsonovog koncerta je da se taj koncert zabranio. Ovako je bio i prošao, pa znamo šta je bilo i ne brinemo se šta će biti.

Doduše, mogao je Tonson dio tog domoljubnog prihoda podariti familijama poginulih i ranjenih domoljuba, ali to nije tema ove kolumne…