Humovanja Veselina Gatala: Zvjerski turizam

Neki dan idem da nešto odnesem u Blagaj. Tamo živi par meni dragih starih ljudi. I da uđem, Bože pomozi, putem prema Tekiji, zaustavi me jedan glavati tip.

Stao pred mog Rumuna. Na prsima mu ratni amblem ABiH. Ja instiktivno zavučem ruku u pretinac ali se sjetim da već odavno ne nosim oružje sa sobom.

Zaustavim Rumuna i otvorim prozor. Gleda me, gledam ga. Desno, pred improvizovanom kućarom, još 2 – 3 slična bresposličara. Usred pogleda dugog poput onog u indijskim serijama, on mi traži 4 (slovima četiri) Marke. Ja mu ne dam, naravno. Samo ga gledam. Za te pare kupim burek u Radaru.

Vidim da mu je neugodnije nego meni. Na kraju kažem kome idem. A on kaže „Pa što ne kažeš…“ i skloni se Rumunu s puta.

Drugi put nisu zaustavljali ni mene ni Rumuna. Žao mi bjaše, jer sad nemam priliku da pitam s kojim pravom naplaćuju prilaz izvoru Bune. Ni akreditaciju ni pismenu odluku nemaju za harač koji uzimaju za prolaz. Bar da cigle imaju da ih prodaju po 4 (slovima ćetri) Konvertibilne Marke, pa da imam ciglu da postavim kad parkiram Rumuna na Pasjaku, na 45 stepeni nagiba, tamo gdje više katastarske čestice ima u bokocrtu nego na tlocrtu… 

Pa mi pade ideja za Tik – Tok izazov za odrasle. Da prođeš do izvora Bune a da ne platiš 4 Kerma. Ili da klanjaš u parkiću na Širokom. Ili da obučeš crnu sunnitsku burku i prošetaš po Rudom ili Han Pijesku. Mostar, Banjaluka, nije to neki izazov. Tamo je led probijen. Ali haj’ prošetaj majčin sine po Ljutom Docu s kratkim hlačama i dugom bradom… 

Jedan od izazova bi mogao biti i šetnja s velikim križem oko vrata u Sarajevu. Ili u Zvijezdinom ili Partizanovom dresu. Ili u dresu Zrinjskog po Tito Strasse u Mostaru. Za to bi trebalo imati m… hm, imati gonade poput lubenica. 

Ukoliko vam je do adrenalina, bujrum. Kao da je već postalo zabranjeno činiti masu stvari koje su uzbuđivale generacije prije vas. Evo, sad više Hrvati ne mogu uvijek ispoljavati domoljublje mlateći Srbe. Strpaju ih u zatvor kao da su Srbi a ne oni koji su ih mlatili. Ništa više nije jednostavno, baš kao što nije lahko ni jednostavno obići Bunu i Bunicu…

Izgubile su se i dječje igre na kojima su stasale generacije patriota i domoljuba. Sve je manje mladih koji ruše nadgrobne spomenike, da ne govorimo o onima koji bi u slobodno vrijeme išli strašiti povratnike, ispisivati uvredljive grafite i paliti im imovinu. Nove generacije su sad prinuđene da se nacionalno izobraze preko InterNeta i mobilnih telefona. Njihova ljubav prema državi i narodu svela se na maltretiranje „drugih“i „drugačijih“ palcima i kažiprstom. U poređenju i usporedbi s drevnim maltretiranjem povratnika to je kao da boks upoređujete sa škakljanjem ćošetom jastuka.

Je li vam sad jasno šta kažu kad kažu „dobra stara vremena“? Bilo je to vrijeme kad si smio slobodno maltretirati povratnike, nagrđivati vjerske objekte, grablja i mezarja… Smije se i sad, ponegdje, tamo gdje je patriotizam dovoljno jak a domoljublje se nije razvodnilo…

Nacionalna svijest će pasti toliko nisko do te mjere da više nije bitno kakav vjerski simbol nosiš oko vrata i da li navijaš za Zvijezdu, Partizan, Želju, Sarajevo, Zrinjski ili Velež. 

Tako vam je to kad đavo i šejtan skupa dođu po svoje…