Humovanja Veselina Gatala: Pravo jačeg

Njegoš reče onomad: Kome snaga u topuzu leži, tragovi mu smrde nečovještvom. Tako i jeste. Ali, svijet je zadnjih dana postao svjestan gorke činjenice. Međunarodno pravo je, de facto i de jure, pravo jačeg. Mogu briselske babe tipa Fonderlajn, Mogerini, Kos, da umataju to u šećernu oblandu, ali to je to. Ko ima snage, može uzeti tuđe kad mu se prohtije, bez obzira na zakonske ili moralne norme, danski Grenland ili venecuelanska nafta. Slučajno, sasvim slučajno, Ameri jako blizu venecuelanske nafte, nekvalitetne i jeftine, imaju postrojenja koja tu nekvalitetnu naftu pretvaraju u kvalitetnu. Instalirana ranije, naravno, dosta prije Madura. 

Indijanci nisu imali ni puške ni topove. Nisu znali kako da se brane od gripe i dječjih bolesti koje su im darovali s prljavom ćebadi i otrovnim bakrenim loncima plaćenim zlatnim grumenjem. Braniti se nisu mogli. Zapravo, branili su se koliko su mogli. Okupator je sklapao saveze s nekima, da bi im pomogli istrijebiti „one druge“. Onda bi istrijebili i prorijedili „te druge“. Stotine miliona lovaca, ratara, nomada, starosjedilaca… Onda su proglasili sebe „starosjediocima“, držali bijele Irce i crne Afrikance kao robove. Irci su prvi oslobođeni, Afrikanci još nisu. U USA je samo 10 postotakacrnih ljudi, ali ih je u zatvorima u Americi devedeset procenata.

Onda su Amerikanci otjerali Engleze koji su vladali Amerikom. Ali, ostali su Englezi koji su protjerali Engleze. Indijanci su proglašeni nepoželjnim, one koji su ih preživjeli (malo, jako malo njih) i strpani u rezervate. Ali, hajde. Učili su od Engleza, najboljih u tome. 
Bilo je tu epizoda… Vijetnam, Sjeverna Koreja, Laos, Kambodža… Stotine hiljada „vojnih savjetnika“ je išlo da odbrani i obrani Vijetnamce od zlih Rusa i njihovog malignog utjecaja. Desetine hiljada Amera se vratilo u Texas, Ohio, Masachusets, u metalnim sanducima prekrivenim američkim barjakom. 
U neka doba je američkoj javnosti dosadilo da im se mladi vraćaju u kovčezima i da gledaju slike napalmom spaljene djece; pa su, pod pritiskom dugokose i napušene javnosti, prestali ubijati djecu i paliti sela. Pomoglo je i to što su se Žuti borili do smrti. Ni Talibani se nisu dali. Dobri ili loši (Amerima su oni koje stvore dobri a kad se pobune loši), pa su Ameri morali podviti rep i napustiti Afganistan. Polja maka su i dalje tu (vide se iz satelita), ali to nije ova priča, američka ekonomija bi imala štetu bez njih.

Sad je Amerika izgubila strpljenje. Nisu spremali nekoga kao Kličko i dodjeljivli mu titule (prebio bi crnca duplo jačeg od sebe) pa da ovaj povede besmislenu revoluciji čiji je jedini cilj bio da Ukrajina uđe u NATO. Tako je i Venecuelanskadisidentica dobila Nobela za mir, ali nije bilo vremena ili volje da instaliraju „blokadere“ i „demokrazsku oporbu“. Trampnije imao strpljenja…

Rezultat je da je svima jasno o čemu se radi, bez obzira na briselske babe i ušminkavanje stvarnosti. Ako imaš atomsku, možeš biti diktator, antiamerikanac, naopak, i to koliko hoćeš. Ako nemaš, donji si. Uzet će ti šta god im se svidi.

Ne brinite za nas, neće nas niko i nitko napasti. Ne trebaju ništa tražiti od nas. Ni vodu, ni hranu, ni pašnjake ni planine, ni more ni jezera. Zašto? Pa, jednostavno ćemo im to sve sami dati.