Humovanja Veselina Gatala: (T)ko je ovdje lud?

Zadnjih mjesec dana su svi bili na zadnjim nogama zbog gradića bez mesnice, pošte, banke, frizeraja… Skoro i bez stanovništva.

Hm, uskoro bez stanovništva, kad ona starčadkoja je bila dovoljno naivna da se vrati. Pogađate, riječ je o Srebrenici.

Zadnjih mjesec dana je Srebrenica bila tako čest pojam na sva 3 (slovima 3) državna emitera da bi čovjek stranac koji ih gleda pomislio da je Srebrenica kakav veznik u naša tri jezika, a ne mali gradić na kome mnogi zarađuju novac a ljudi koji žive tamo nemaju novca ni za frizeraj ni za mesnicu.

Tamo je jedan lik iz Priboja koji kaže da je izabrao da bude iz Srebrenice. Tu je i Muniba iz F… Hm, Muniba je nekako nestala sa ekrana, đavo će ga znati zašto. Da li zbog onog videa u kome se nada da će Evropa biti islamska ili šta god. Ili…

Kako god, nagledao sam se National Geografica i HistoryChannela dok sam čekao da se rezolucija o Srebrenici donese. Kažu da se ona ne odnosi na čitav narod, tako bar kažu Mediji stacionirani u Sarajevu.

To garant znači da Milan Dunović nije genocidan. Ne odnosi se na sve, ali nije navedeno na koga se odnosi pa sam se osjetio genocidno. Morao sam to podijeliti sa svojim psima. Rekao sam Akkeli: „Slušaj stari, istina je da si pola vuk i da ti je majka porijeklom Belgijanka, ali od rođenja si sa mnom a ja sam Srbin. 4 (slovima 4) godine te odgajam i učim, uglavnom loše, a kažu da pas liči na gospodara. Zato, skloni mi se s očiju i ne prilazi mi, možda je genocidnost zarazna i prenosi se na lupoide“.

Akkela je saslušao što sam imao reći i, neozbiljan kakav već jest, odjurio da ganja golubove.

Onda sam pozvao Dudeka…

„Slušaj mali, nisi dugo sa mnom ali je i to dovoljno da pokupiš moje sve. Kakav gospodar, takav pas. Jeste da si hrvatski ovčar, podrijetlom iz Hrvatske, to jest iz Međimurja, i da si Hrvatski ovčar, ali to te ne oslobađa genocidne krivice jer krivci nisu imentovani. Zato pamet u glavu i kloni se mene“.

Dudek me je gledao bijelo crnim okicama i kanda mu ništa nije bilo jasno. „Čekaj me tu“, rekoh mu.

Donio sam mobilni telefon i pustio mu „Čavoglave“ od Marka Perkovića Thompsona. Onda sam kopao po Jutjubu i pustio mu „Hajmo huso branit domovinu“ iz vremena svezanih zastava. 

Pa Safeta Isovića, ono o Bosni. Nije bilo nikakve reakcije. Činilo se da je moj maligni srpski uticaj učinio nepovratnu štetu… 

Htio sam, da se ne lažemo, da mu pustim Baju Malog Knindžu ali sam se prepao da bi onda pas potpuno potpao pod srpski uticaj a tada mu ni 5 (slovima pet) rezolucija ne bi pomoglo da se suživi i okosmopoliti…

Dudek nije puno toga shvatio, tek mu je 8 (slovima osam) mjeseci, ali je Akkela bio malo snužden. Znate, mozak vuka je puno veći od mozga psa. Sjedio je pred vratima i gledao u jednu tačku (prema istoku, pa nije točka, op. a). Malo sam se zabrinuo, zagrlio ga i privukao sebi.

Mrštio se na dim cigarete, ali to meni nije smetalo, pa stoički nastavih da ga tješim.

„Čuj Aki, ne shvataj tu rezoluciju preozbiljno. Kad te za genocid optuže Amerikanci i Nijemci, nakon Iraka, Afganistana, Aušvica, Treblinke, Vijetnama, Konga, nakon Reicha i robovlasbištva, možeš to shvatiti i kao kompliment…“.