Humovanja Veselina Gatala: Nedjelja kad je otišao Tito

Jednom sam ga skoro vidio a da nije bio na Tv. Na Tv sam ga vidio u boji a u kinu je bio crno - bijel. U ruci bi imao ugašenu kubansku cigaru i govorio bi po zagorski.

Bilo ga je svugdje. Dnevnik bi bio pun njega, šta je radio, gdje je išao, s kim je pričao… Više nego jedan političar sad. 

Filmovi u kinu Partizan i u Zvijezdi bi prije početka imali „Filmski žurnal“ koji je bio pun Tita. To bi svi mi morali šuteći odgledati a za vrijeme filma bi se moglo dobacvati i komentarisati ili komentirati radnju.

Ali, dan kad je umro je i za mene bio tužan. Pretužan. Zbog Spajdermena.
Hm, a kako sam ga skoro vidio? Pa, u Mostar je dolazio On i neki njegov prijatelj iz Afrike. Haile Selasije, Mbutu Secesekoili neki drugi ljudožder, ne mogu se sjetiti. Bio sam skroz malehan.

U ruke su mi gurnuli zastavicu, vezali crvenu maramu i nabili plavu kapu i ja sam mahao. Ispred mene su bili veliki odrasli i nisam ništa vidio… Veliki kao onaj u kinu Partizan iza mene…

Te nedjelje je igrao Spider – Man u kinu Partizan. Na plakatu je pisalo na sjevernomakedonskom „Osveta na Človekot –Pajak. Ili, što bi rekli Sjeverni Makedonci, „Osveta Čovjeka – Pauka“.

A ja sam imao sve. Imao sam pare za kartu, imao sam pare za čips, imao sam ispunjenje filmskog sna stvarnijeg od SFF-a. Inače, sveske i knjige su mi bile izlijepljene slikama Spajdermena.

Volio sam Spider – Mana više nego Tita. Valjda zato što ga nisam viđao na Tv i prije filmova u Kinu. A i bio sam mali pa nisam skroz shvatao značaj Tiletovog lika i djela i simboliku kubanske cigare koju bi ponekad zapalio.

Elem, bio sam u kinu Partizan. Otvorio sam čips i počeo da ga grickam. Ostali u kinu bi se samo okrenuli kad bi začuli hrskanje nezdravih masnih prženih krompirića. Kad bi Spider– Man bio u opasnosti, hrskao bih jače. A film je bio napet kao kineski suncobran.

Bila je nedjelja a Spajdo nije bio popularan poput Supermena i Betmena. Kino je bilo više prazno nego puno. Ali, neki dugonja je, po đavlu, sjedio iza mene.

Baš kad mi je nestalo čipsa a ja kontao otići u toalet da se napijem vode i proguram pojedeni čips zastao u grlu u želudac, film je prekinut a svjetla upaljena. Čulo se žamorenje a ljudi su počeli ustajati.

Ja sam već bio gurnuo prazan čips pod sjedište. Ja sam zaurlao kao da mi otimaju čips; „šta je sad, što ste prekinuli film…!?“. Priznajem i da sam gadno opsovao.

Osjetio sam udarac dlanom po glavi. Dugonja, bar 3 puta veći od mene, stajao je iza mene s namjerom da me opet udari. Vidjevši to, pognuo sam glavu i izjurio napolje.

A napolju… Svi su bili jadni i uplakani. Svirale su sirene. Tad sam shvatio da je otišao najveći sin naših naroda i narodnosti.

I moji su bili vidno potreseni. Otac je rekao „Drži jezičinu za zubima, jes’čuo. Ne laprdaj k’o što znaš ili ćeš vidit’ svog Boga“. Usput, stari nije bio nešto religiozan ali sam simboliku shvatio.

Kasnije mi je toliko njih prijetilo (nikad uživo) da ću vidjeti svog Boga da sam počeo vjerovati da ću postati vidilac.

Jeste, gurao je probleme i nacionalno pitanje pod tepih, pobio je toliko ljudi da je proglašen jednim od 10 ili 20 najvećih masovnih ubica na svijetu, ali nije baš morao umrijeti one nedjelje kad je igrao Spajdermen…