Humovanja Veselina Gatala: Miš bijeli nekretnine dijeli

Predivno je kad odjednom otkriješ da imaš stan u Beču, Vilu u Ulcinju, Kuću s plažom na Makarskoj rivijeri, imanje u Petrogradu, nekretnine po svijetu… Kao neka multimilionska igra na sreću u kojoj ne znaš šta imaš i gdje. Priđe ti novinar i kaže: „Čuo ili čula sam da imate stan u Beču“. Vi iskolačite oba oka od iznenađenja. Nije mala stvar imati u Beču stan za koji ne znaš pa ga i nisi naveo u imovinskom kartonu. Ali, novinari koji sve saznaju, čak i ono što vi ne znate, otkriju, na vašu sreću, to o čem pojma nemate.

Tako ja neki dan idem da platim račune. Prvo sam platio telefon 50. Pošao da platim Telemah skoro 200 (mhgrtjmjk…) sa sve priključcima za kuću i stan. I Tv koji sam uzeo na kredit. Tako, sav neveseo kao i uvijek kad plaćam račune, čujem kako mi zvoni telefon. Pogledam displej, kad ono Zoka, moj prijatelj novinar. Eto ga, rekoh sebi. Sad će mi reći da imam stančinu u Zagrebu ili kuću u predgrađu Beča. Jer, oni to rade. iznenade ljude tim podatkom. A Zoka je još moj prijatelj, mogu samo pretpostaviti kako će me iznenaditi. Stan u Parizu? Na Monmartru… Ce serait formidable… Stan pored Rezidencije katoličkih kraljeva u Santjagu de Komposteli? Kafana na Azurnoj Obali? Javim se, sav ustreptao od iščekivanja.

„Haj na kafu“ veli Zoran. „U kafani, ispred tebe…“.

Uđem, pun prijatnih očekivanja. Sjednem. Tu je i Sudo, moj drug dizajner, skupa rade. Sad kad mi kažu gdje i kakvu nekretninu imam, propiti ću sve pare koje imam, pa neka mi isključe i telefon i kablovsku. Čim mi Zoka kaže gdje je i kolika mi je nekretnina, ja ću reći „Daj nama, daj cijeloj kafani šta pije!“. I propiti sve pare, baš hoću. Ukinuću Telemah i uzeti Bh Telekom, pa makar po cijeli dan morao gledati dženazni program.

I, počnemo pričati. O muzejima, o NATO savezu, o radijaciji, o fukarli uranijumu, o svemu osim o nekretninama. Nisam ništa naručio, da se uvod ne otegne. Pričamo. Čekam, opet pričamo. Na kraju se pozdravimo i ja odem platiti Telemah.

Kasnije se tješim da je Zoran zaboravio da mi kaže da imam barem nekretninu u Budvi ili u Marseju. Kontam, sjetiće se nekad, kao oni novinari što pitaju političare za nekretnine za koje nisu znali.

A možda nije loše i da mi ne kaže. Ko bi išao tamo, provjetravao, rezao živu ogradu, krpio instalacije… Kraljica Majka je umrla, eno, nije bilo lako prati onoliko prozora na Windsorkoj palaći, čistiti one duge hodnike, skidati i postavljati zavjese. I ne umrla od silnog posla, svaka druga žena bi presvisla od dirindženja... Skršile je godine, ali vjerovatno i sav taj silni posao oko održavanja imanja. Ja dok otrimerišem dvorište, ode 10 metara silka i 50 litara benzina.

Pa da! Tako skontam da znam zašto političari izvale oči i čude se kad im kažu da imaju kućerinu u Novom Sadu ili stanove po Beogradu, nekretnine po crnogorskom i hrvatskom primorju. Nije to baš ugodno iznenađenje. Da su znali da imaju to sve, naveli bi to u imovinskim kartonima…

Po licima političara vidim da im nije drago što imaju nekretnine. Čim im novinar ili novinarka kažu šta imaju, oni se smrknu. Znači, nije im drago što su im rekli.

Dođe mi da nazovem Zorana i kažem mu „Čuj, Zoka… U svezi i glede onog stana na Monmartru, ne treba mi i ne zanima ma, jesi li čuo? Daj ga nekom ko voli vjetrit kuće i stanove po tuđini… Ja ne mogu, nema mi ko hraniti pse ako odem u Pariz. Ne zanimaju meni kafane ni vile, ni kuće ni stanovi, samo da znaš…“.