Humovanja Veselina Gatala: Lud, zbunjen, nenormalan

Postojala je donedavno jedna serija koja je bila toliko nenormalno popularna da se po njoj mogao vidjeti sumrak društva iz koga se, poznato je, bježi glavom bez obzira. Nikad nisam uspio odgledati nijednu epizodu.

Mislim da nijednu epizodu serije ni tumač uloge Izeta Fazlinovića, nedavno upukojeni najveći bh. glumac, Mustafa Nadarević, nije odgledao. Tih trenutaka kad bih ga vidio u toj seriji, vidjelo se da mu je grozno, a mislim da je doživljavao nevjerovatan unutarnji konflikt dok se, na radost gledateljstva kreveljio, uvijao, izbuljivao oči i cijukao po scenariju koji se sastojao od prilično loše ekranizacije prilično starih znanih nam viceva.

Serija je, na žalost gledalaštva i gledateljstva koje je svaku epizodu odgledalo desetak i više puta na isto toliko domaćih i inozemnih kanala, umrla kao i veliki Mustafa, ne dugo nakon velikog glumca.

Mustafa je umro od teške bolesti, možda i zbog tog unutrašnjeg konflikta velikana koji je nakon velikih uloga u Krležinim Glembajevima, u Gluhom Barutu, u nizu filmova i serija koje bi sam učinio velikim i kvalitetnim.

Zapravo, i serija Lud, zbunjen, normalan je bila gledana samo zbog njega. Njegov talenat i umijeće glume, njegova duhovitost i improvizacije, činile su seriju gledljivijom.

Posmrtni život sad već pokojne serije prekinuo je Moamer Kasumović, jedan od glumaca na kome nije počivala serija. Napastvovao je dječake. Zahvaljujući svom poslu koji je obavljao osrednje i loše, kao i većina javnih ličnosti u bh. društvu (ni blizu načina na koji je to radio Mustafa N.), imao je pristup dječacima. Elem, svi su se očitovali, manje više, da ih ne povežu sa zlosretnim Moamerom. Čak i Jasmila Žbanić čiji je scenarij odbijen zbog flertovanja s pedofilijom.

Predsjednik komisije za dodjelu para nije mogao svariti neke detalje scenarija. Iskreno, ne bih se čudio da je taj film snimljen i da mu je opet udijeljena kakva palma ili međed poput pobjede na Eurosongu Ukrajini.

Razgledajući Net, naježio sam se od količine naših para koje je Džasmila potrošila na maglovite aktivnosti poput „razvoja scenarija“, istraživanja, stotina milja maraka za zabave nakon udjeljivanja nagrada… Ali, to nije dio ove kolumne.

Ispalo je, elem, da Moamer Kasumović napastvuje dječake već godinama. I, gle čuda, nijedan kolega ili kolegica, nijedan producent, scenarista, snimatelj, pa čak nijedan napastvovani ili nenapastvovani dječak nije za to znao dok jedan, usred predstave u Sarajevu, nije ustao i progovorio o tom. Moglo bi se to nazvati i „Čudom bosanskog prešućivanja“.

U eri „novog normalnog“, sve je normalno, pa i ta ćutnja. Neka, nemoj, gledaj svoja posla… Tako bude sve dok ne saznaš da je tvoje dijete silovala neka pedofilčina, glumac, nastavnik, pedagog, doktor…

A i onda se šuti. Baš kao i kod nasilja nad ženama. Ako imaš dovoljno novca i ugleda u javnosti, čini se, sve je dozvoljeno.

Meni je to malo čudno ali možda sam i ja čudan poput Čvorovića u najboljem Ex – Yu filmu, Balkanski špijun. Ono kad Čvorović mlati i maltretira Jakovljevića, vezanog i izmučenog, iscrpjenog dijabetesom i kaže (parafraziram) „Jesam li ja lud, Jakovljeviću? Ja ne mogu sebe da vidim sa strane…“. Kako god, postajem sve neprilagođeniji. 

Možda sam zastario i neduhovit, ali nikad nisam u Moamerovoj seriji dokučio šta je u njoj smiješno. Nedostatak humora bih, u javnom prostoru - tamo gdje bi ga moralo biti, kažnjavao, tek malo blaže nego pedofiliju.

Zapravo, ispade da je i seksualno nasilje ok ako dovoljno platiš. Možda smo, čini mi se, korak od toga da to postane „najnovije normalno“…