Humovanja Veselina Gatala: Johnny vs Rundek

Muzika nam je uvijek bila štaka na koju bi se oslanjali kad bi nam trebao neki osjećaj. Iz svakodnevnice sam, recimo, bježao slušajući Hendrixa, Galaghera, Tangerine Dream… Onako, kad bih se htio malkice odvojiti od stvarnosti a ne uči u američku, slušao bih Pink Floyd ili Jean Michael Jarea…

A domaća muzika? Pa, uglavnom mi je išla na živce. Narodnu nisam slušao jer nisam pio.

Što se tiče domaćeg rocka, uglavnom mi je i on išao na živce. Idoli, recimo, nisu toliko. I Bora Čorba je bio svarljiv kad ne bi pjevao one svoje p.čkopačeničke balade. Leibach sam vilio i Lačnog Franca…

Hm, ovo nije kolumna o meni već o njima koji su pjevali i svirali.
Parni valjak sam iskreno mrzio i prezirao. Njihove pjesme su bili ili p.čkopačeničke ili bezlične. Vrhunac bunta ili političkog angažmana je bila rečenica „i zašto ja nikad neću vidjeti Paris“. Možda i „zvona zvone, gdje ja pripadam“. Hususe, izgleda, omaklo, mada sumnjam da je zbog tih rečenica završio na imformativnom razgovoru u političkoj policiji.

Zato je Branimir Štulić znao biti počest gost „službe“, Znali su ga „ružno udarati gvožđem u glavu“. Znao bi doći u „Kavkaz“ sa „šljivom ispod lijevog oka“ da Jablanu plati piče… Kako god, Džoni je pjevao ono što je živio.

Darko Rundek je bio „na istoj deredži“ kao rahmetli AkiRahimovski i Hus. Nije se htio uplitati u stvarni život. Sanjao je kako parobrodom odlazi niz rijeku s tankom dugačkom cigarom u labrnji…
Volio je pjevati o Latinskoj Americi.

Nagledao se kaubojskih filmova i naslušao meksikanske muzike pa je, valjda, morao. Nije se, za razliku od Džonija, „plekao“ u politiku. I, da znate, dobro mu je išlo. Nesretni Džoni je bio slušan, ali malo ko je razumio o čemu govori. Čini mi se, ili mi se samo čini, 
Da sam ovakav naopak i antiprotivan zbog njega, Tolstoja i Dostojevskog. Učili su me da gledam stvari sa više strana. Da ne sudim naprečac. Da ne bacam prvi kamen i da ne budem nikad u gomili koja kliče i navija.

Album „Kad fazani lete“ je najbolji Heavy Metal koji se ikad čuo u pokojnoj Jugoslaviji. Ravno do dna je jedna od najboljih otpjevanih pjesničkih zbirki u rahmetli Jugi.

A pjesme… Samo poslušajte album „Kad fazani lete“, ali pažljivo. Kad čujete pasus, ponovite rečenicu. To ako već niste. Ja, na moju žalost, jesam. 
Džoni nas je, namjerno i na svoju štetu, učio. Davao nam je uputstvo za upotrebu budućih vremena.

Điđi Jankelić, bubnjar, živi u Holandiji. Pričao mi je kako je jednom došao iz Zagreba sa punudom za Džonija. Inače, Džoni živi u Holandiji i nema novčanik. Valjda mu ne treba, jer nema para. Điđi je, uz kafu, rekao Džoniju da mu plaćaju milion dojčmaraka samo da se pojavi u Zg i otpjeva nešto. Ostatak večeri bi popunili Lejner i ostala sitna boranije.
Džoni je digao 2 (slovima dva) prsta kao da traži 2 miliona. Điđiju je bilo jasno da Džoni ne misli da ode u Zg i pjevuši za milion. Ni za dva, ni za deset… A pjeva džaba po kafanama, kad mu dođe…

Nakon toga je nazvao ženu. Ona mu je donijela sitniš da plati kavu, kahvu, kafu sebi i Điđiju.

Jer, znate, Džoni nema novčanik. Zato što nema para koje bi držao u njemu.