Humovanja Veselina Gatala: Godine odlazaka

Moj drug Buza je bio jak. Stariji od mene sedam godina, viši od mene, kosatiji… Imao je dugu grivu bez sijedih i lice indijanskog vojskovođe. Jedan dan smo se pozdravili na ulici, drugi dan sam negdje na fb pročitao da je umro.

Nije to fer. Ne može čovjek da se oprosti od drugova kad tako odu. Možda im imamo šta reći, možda oni imaju nama šta kazati, nerečeno lupa u glavu kao nametljiv prosjak na prozor automobila…

Nismo nikad pričali o nama nekad. O drugima nekad da, o nama ne. Kad sam ja imao četrnaest i sjedio „na ćoši“ u Starom gradu a Buza na stolici bez naslona s „teretnom“ pivom u ruci, Buza je imao dvadeset i jednu. Mrk, dugokos, kao lav izvajan na stepeništu hrama. Ja previše balav da bi se družili ili čak poznavali. Preko puta, u Tinu (kafić koji je radio više vani nego unutra) izbila je tuča. Ne prvi put. Tuča se nastavila napolju, ispred Buze i mene. Nisam ustao, da mi neko ne zauzme mjesto, a prazna flaša je proletjela između Buze i mene. Buza se dodatno smrknuo, nagnuo napola punu flašu piva i rekao mi:

- Mali, čuvaj mi pivu.

Ja sam pobožno uzeo flašu iz pružene ručetine a Buza se „rasklopio“, to jest onako dugačak ustao i pošao prema gužvi. Bukvalno je povaljao sve aktere, i to tako da su poneki izudarani ostali ležati ječeći. Onda je sjeo na stolac, ponovo se „sklopio“ i bez riječi mi uzeo pivu iz ruku, nagnuo i pripalio crveno-plavu kratku Moravu. Nikom nije palo na pamet da mu išta kaže ili, ne dao Bog, negoduje.

Tad sam mu se počeo iskreno diviti.

A jednom, u kafani Vakuf, isto u Starom gradu, u zatvorenoj bašti pod ogromnim platanom, sjedio sam s djevojkom par godina starijom od sebe. Tu je bio i njen mali lajavi pas. Kad ne bi gledala, ja bih tim kerčetom brisao cipele a ona se stalno pitala zašto me njen pas ne voli i stalno laje na mene. Ja sam tada imao kojih petnaest ljeta i kosu dužu od pameti. Dakle, tu smo bili ona, ja, to čudence od psa i neki lik od svojih tridesetak godina, dakle starkelja. Buza je sjedio sam, negdje u ćošku, i češljao brke grličem pivske flaše.

Dok sam ja sjedio sa starijom damicom, lik za susjednim stolom je počeo priču sa djevojkom za mojim stolom, curom koja bi, da je bila starija kojih petnaestak godina, mogla majka da mi bude. Meni se to nije baš dopalo, ali šutio sam. Lik je bio stariji, jači, tetoviran, slomljenog nosa, tako da sam se onako balav, „saulisavao“ (lijep stari turcizam, op. a). Pričao je kako on ima šarplaninca, dva njemačka i jednog škotskog ovčara. Ne izdržah i upadoh u njegov monolog upitavši ga:

- A koliko ovaca imaš…?

Lik se zacrvenio, žila glupača na čelu mu je počela pulsirati a ženski stvor za mojim stolom je počeo da cijuče od straha. Mali psić se upiškio ispod toh istog stola a ja sam se počeo opraštati sa životom. Majmun je ustao i koraknuo prema meni. Ali, ustao je i Buza. Pogledao je lika onim svojim rentgenima između brkova i grive, a lik je otišao za šank, platio što je imao i otperjao, tih kao moj Akela kad se prikrada lasici.

Kasnije smo se Buza i ja i družili za šankom. Nije više bio upola stariji, tek sedminu, možda šestinu, a to nije puno kad je čovjek star kao što sam ja.

Samo me je jednom iznevjerio. Prvi put, i posljednji.

Otišao a nije rekao da ide…