Humovanja Veselina Gatala: Garimo garenje

Mostarski aerodrom je opravdao svoje postojanje. Na njega je prinudno sletio zrakoplovni avion. Ako je neko letio za Bg i natrag, neka napiše u komentaru. Mora da ne(t)ko jest… 

Tako je i vojska BiH opravdala postojanje. U slučaju rata bi se poubijali međusobno ali u miru su pravili nasipe kad su bile poplave.

I pjesma „Gara, Gara, gariš li se sada“, našla je primjenu kod čovjeka rokera. Ništa u BiH neće ostati neiskorišteno. Sve ovdje nađe svrhu. Samo polako, ispričam vam.

Kad je bio ovaj zadnji rat, onaj 90-ih, , naš prijatelj, nazovimo ga Muća, prinudno je sletio u Ameriku, sjevernu. Nit’ mu se ginulo, nit’ mu se ubijalo, pa otišao što je dalje mogao. Smjestio se gdje je mogao, u jeftin kvart pun smeđih i crnih. Stančić u drugom kvartu ionako ne bi mogao platiti sa svojom socijalnom pomoći. Ubrzo je našao i posao, razvozio je voće za piljara Targana, Kurda. Na crno, naravno, inače bi ostao bez socijalne pomoći. Neumoljivi Kurd ga je plaćao, baš zbog toga, najmanje što je mogao. 

Samo nek’ ne puca, govorio je Muća. Ali, nekad se u kvartu pucalo. Samo nek je mir, rekao je. Ali mira nije imao ni noću. Poslije 14 sati vožnje za Targana, došao bi kući i podvukao se pod jorgan. Tad su počinjale njegove muke…

Skupina mladih crnaca bi se noću skupljala ispod njegovog prozora, oko zapaljenog smeća u limenoj kanti. I, repali bi. Smjenjivali su se, pravili čudne pokrete i nabrajali nešto na Mući slabo poznatom engleskom. Džaba zatvoren prozor, Muća bi sve čuo.

Otvorio bi nekad prozor i molio crnu braću „Pipl, pliz… Aj hev sliping… Vork ol dej… Pliz…“. Ali, ništa. Nekad bi malo tiše repali, bez srca nisu bili, ali bi za 10 minuta zaboravili Muću i njegove muke.
Muća bi jedva uspijevao voziti Targanov kamionet, onako pospan. Jednom je umalo zgazi stariju smeđu gospođu. A onda je rekao sebi da mora poduzeti nešto.

Nabavio je od zemljaka kasetu TDK i dao da mu preko cijele trake od 90 minuta snimi „Gara, Gara, gariš li se sada“. Kupio je od jednog Čikanosa polovan kazetofon. Jeftin nije bio, samo da se zna. Ali ni muke Mućine male bile nisu. 

I… Baš kad je počela rap seansa ispod prozora, naš Muća je odvio moćni stroj i pustio „Garu“. „Gara, Gara, Gariš li se sada…“ se orilo puno glasnije nego crnački rep ispod. Mućintamni komšiluk se nije bunio, i njima su bili dosadili crni reperi ispod proztora…

Tako su se nadglasavali par većeri, crni momci i naš Muća sa Garom.
Jedne večeri, crni momci su se skupili a nisu repali. Samo su se tiho dogovarali. Muća je ipak, kao po navici, odvio „Garu“.

Onda je čuo kako neko lupa na vrata, nimalo nježno. Mući su se noge nekako skratile i omekšale poput makarona iz menze dok je prilazio vratima, usput „utrnuvši“ kasetofon. Polako je otvorio, ali nije vidio svjetlo spolja. Ogromna crna prilika je zaklonila i vrata stana i ulicu. Muća je vidio samo beonjače i zlatni križ na prsima ogromnog crnog momčine.
A on, crni momak, samo je podigao prst i rekao „No Gara, no rap! Is it tok!?“. Muća je nekako klimnuo glavom a prilika se udaljila pa je Muća mogao zabraviti trošna vrata.

Od tada se ispod Mućinog prozora čuo samo tih razgovor i tiho pjevušenje.
Eto. Ni Ameri ne smiju napasti onoga ko ima atomsku bombu. A naš Muća je pobijedio skupinu crnih domorodaca ubitačnom pjesmom, našom moćnom Garom. te pod prozorom uspostavio suživot i toleranciju…