Humovanja Veselina Gatala: Đe ćeš!!!

Skupotinja, sirotinja, korupcija… Pa kako čovjek da ne izađe na ulicu, da blokira sve, da ne jede, da ne pije, da ne diše… Femicidi, genocidi, homicidi, suicidi… Jadni insan ne zna šta bi od sebe.

Francuzi, tusti i debeli, uhranjeni kolonijalisti, Srbe su zvali, u prevodu „pun revolver na prazan stomak“. Gladan je čovjek spreman na sve. Ali nije više tako.

Demonstranti u Srbiji hoće da se istraga koja traje godinama završi za koji dan, ili ako može, odmah. I da se neko objesi ili strijelja, kao u Francuskoj buržoaskoj revoluciji. Ispostavilo se da iza puno toga u Srbiji stoji opozicija i puno novca, neću reći odakle jer nemam dokaze, barem ne izravne.

Bojkot skupotinje nije uspio. Cijene divljaju, ali ne zbog gazda tržnih centara. 
Švaburine u Njemačkoj štampaju i tiskaju Ojre za koje je vezana Konvertibilna Marka. Ojer vrijedi sve manje, pa i naša markica. Poput soka u koji se stalno uliva voda, nafaka je sve tanja i tanja. Sve to zato što je gospodin Zelenski odlučio da dovede Amere na rusku granicu. A Rat je skupa igračka. Zelenski je zaradio puno para plešući u suknjici, ali nema Ojrai Dolara za skupu igricu koja se zove rat sa Rusijom.
 
A zašto u Švabiji sve ne poskupljuje? Pa Njemačka se brine da njeni građani ne osjete problem pa da ne izađu na ulice.

To je u pravim demokracijama i demokratijama predstavlja problem, znate. Malo subvencionišu, malo subvencioniraju, malo potplate proizvođače, skinu porez… A to „nadomirimo“mi u ovim „wanabe“ državicama, neokolonijama. Nas nema ko da štiti jer i nemamo prave (čitaj pravne) države.

Hm, baš sam nekonstruktivan. Postajem kao ona ona Rubina Čengić a rješenje ne dajem…

Ali, evo, imam ideju. Pošto vidim da je studentski živalj u Srbiji blokirao promet u glavnom gradu, nadošla mi je ideja koja bi učinila učinkovitijim bojkot velikih tržnih centara.

U mom bivšem kvartu, u Experimentu, prije nego što sam postao seljak, Milan bi one koji su prolazili (mlađe, naravno), zaustavljao sa „Đe ćeš!!!“. Nije to bilo pitanje ili upit, samo odraz želje da obustaviš kretanje. E, pa, ja bih uradio sljedeće:

Našao bih par krupnih i uhranjenih bojkotaša kakvih je puno, neke opasnog izgleda, koji bi nosili transparent s natpisom „Đe ćeš!!!“. Oni bi blokirali ulaz kao što su okoprčni srpski studenti blokirali promet u Bg. Prosto kao pasulj. Ako smiješ spriječiti majku da ode po dijete, bolesnika da ode u bolnicu, djecu da odu roditeljima, zašto ne bi čovjek mogao spriječiti penzića da nešto kupi? To je puno humanije i legitimnije od blokiranja cesta i mostova.

Elem, pođeš s cegerom ili kesom u džepu (da uštediš) i kreneš u, recimo, Konzum jal’ Merkator. Kad tamo, dvojica rmpalija i kakav stvor poput Nataše Kandić dočekaju te na ulazu. Ova dvojica te mrko gledaju, Nataša krešti i zove te fašistom… Dovoljno da se pokupiš i odeš doma i da u tebi umre i najmanja želja da u tom tržnom centru nešto kupiš.

Hm, tu mi i rat padne na pamet. Jer i kad šutimo, šutimo o ratu. Sjećam se kad su, ogulivši hrvatsku dijasporu, tadašnji vlastodršci pokupovali sebi džipove a izgladnjelom puku mostarskom kamion kruha. Bijah mlađan pa me ćaća i mater poslali po jedan od tih „besplatnih“ hljebova zvanih kruh.

Odem ja, nevoljko, odem po taj hljeb, od mene ni zarađen ni ukraden. Muka mi je bilo dok sam išao prema Tržnici i tom kamionu. A tek kad vidjeh red od bivše Zeničke mesare do tamo… 

Ni vidio nisam taj moćni kamion pun kruha od rijeke gladnog svijeta koja ga je čekala. 

Prohodah malo okolo, ogrebah se za cigaretu, i kući se vratih za sat - dva.
Na vratima me je dočekala stara mi majka. Pitala je gdje je hljeb. A ja joj, onako snuždeno, rekoh „Ne daju Srbima…“.