Humovanja Veselina Gatala: Čarolije rakije

Sjećate li se već legendarnog Bakinačkog sporazuma te davne prošle godine? Postignut je u Laktašima, uz Đedovu rakiju. Trojka se malo snebivala pošto ne vole da piju pred toliko svjedoka od kojih se mnogi prave da ne piju, ali… Kud svi tud i oni, sve za mir u Bosni.

Dao je Mile gostima i da ponesu. Ali… 

Problem rakije je što je kad-tad nestane, pa onda sporazum bude ’puj pike ne važi’ Ali, dok je ima sve je ok. Tu je „proklizao“ i Zelensky kod Trumpa… A sver je moglo biti drugojače.

Volodimir Zelenski je pogriješio što je došao „mahajući’ šaka“ kod Donalda Trumpa. Ni vinjaka, ni konjaka, ni Badela ni Zvečeva, ni soka mutavca ni kafe i šećera.

Ni bajadere jeb… Ni one doktorske bombonjere od prije rata, one što se nosala od ruku do ruku, za Melaniju, ništa. Samo ona trenirka i patike na njemu… Vidilo se da Donaldu to baš i ne bijaše pravo. Zahatorio mu je žestoko.

A Donald… I on snosi najveći dio krivice za onu diplomatsku propast. Ni meze ni rakije ne bješe na astalu. Ni slatka nikakva. A samo rakija da je bila, makar i ne bila đedova. I zera meze od tazbine iz Slovenije, pršut od punca ili baremkoplaha iz supermarketa. Glotno pa eto. Sirotinjski. Prazan sto izmeđ’ nji’ dva. Da je barem Zelenski ponio svoju rakiju, sve bi morebit bilo naoposum i kako Bog zapovijeda.

Kucnuli bi se, popili naiskap, ali to ne bi odma’ bilo dovoljno. Zele bi jošte zadržao onu mučevnu čomrdu na licu a Trump bi i dalje ljutito držao donju usnu preko gornje. Tako bi bilo dok im rakija ne bi počela kolati po kapilarima…

Onda bi jedan od njih opet nalio čaše. Trump, domaćin, bezbeli. Pijucnuli bi do pola a Donald bi rekao: „Vlado, je li to više dosta tog rata? Nama jes’, i prekoviše. Popeli ste se svom dunjaluku na vr’ glave. ’Ebo te više taj NATO. Evropu pojede inflacija, ljudi ginu, mi pare dajemo bezze…“.

„Imaš pravo Donny“, kazao bi pomirljivo Zelenski. „I ja sam više sit tog rata“.
„Pa što ne batališ?“ pitao bi Trump. 

„Ma nije lako…. Pritišću Englezi, pritišću Švabe, oni Bajdennas uvali u drek, ne znam šta nam bi. A i onaj Kličko, ’bem li ga, hajmo u NATO. Pa onda hajmo ratovat, svi će priskočit, rekli su…“ otvorio bi se Zelensky kod četvrte radže. „A u vojsci mi sve go nacista…“

Pa odreci ih se – kazao bi Trump.
Ma ne mogu – rekao bi Zelenski – Neće mi onda ni frtalj vojske ostat.

Pozdravljaju se sa „Heil“, ali šta ću sad…Najrađe bi dao Rusima pola Ukrajine. Ionako su na referendumu u okupiranim područjima svi htjeli da budu u Rusiji. Ne znaš ti crne muke moje, moj Donalde…

Nakon šeste rakiještine, Donald bi rekao: „Jašta, vidio sam ja. Na konferencijama niko ne priča satobom. Svi u odijelima a ti u zelenoj pidžami. A gledaju te s visoka, kao kakvog potrčkajali dvorsku ludu… Smješkaju ti se u prolaze k’o kakvoj budaletini“.

Tu bi Zelenski stavio lice u šake i gorko zajecao. Tramp bi ga zagrlio i odveo do toaleta. Čekao bi da se Zele umije, uzeo papirnati ubrus i očistio mu lice. Možda bi se čak sagnuo i poljubio ga u mokro čelo. Zelenski bi jecajući potpisao šta treba potpisati za one minerale, Tramp bi ga odveo do aviona i rekao mu:

„Zele, ništa ne brini. Ti znaš koliko mi Ameri držimo do prijateljstva. Samo ti idi, Elon i ja ćemo već nešto smisliti.“.
„H… hvala Donalde. Ovo ti nikad n… neću zaboraviti. Nego, hoćeš li mi dati ono rakije što je… je ostalo, da ponesem… za puta…“

Donald bi mu dao ono na dnu boce i još litru za ponijeti. 

To bi bio početak jednog divnog prijateljstva a svijetom bi napokon zavladao mir…